Radmila Jeremić: Ulični korak, izložba fotografija (Meduza, Beograd, 2021.)

Izložba u Meduzi, Beograd, 13-27. septembar 2021.

Radmila Jeremić: Rođena 1988. u Ljuboviji. Audio-vizuelna avanturistkinja. Trenutno video montažerka medijske kuće Euronews. Paralelno razvija i neguje svoja interesovanja i ljubav ka fotografiji, filmu i podkastima. Veoma ceni neformalno obrazovanje, od 2010. godine društveno je aktivna što je uticalo na njene izbore, interesovanja i iskustva.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Ulični korak: hod i kamera

Ulična fotografija se razvija zahvaljujući tehničkim dostignućima u vidu lakše prenosivih fotoaparata od sredine XIX veka, gde se, kao i slučaju sa slikarstvom i Impresionistima, napušta umetnički studio kao polje produkcije umetničkog dela zarad izlaska napolje, u svet i ljude. U tom trenutku fotografi po prvi put beleže grad i borave među najrazličitijim ljudima, od beskućnika do bogataša (1). Ovo otvaranje u pogledu novih motiva i lokacija je utabalo put dokumentarnoj fotografiji i fotožurnalizmu kakve poznajemo danas. Međutim, osim funkcije urbanog dokumenta, autori smatraju da ulična fotografija nosi sa sobom i osečaj avanture. Ili, kako je to napisao Dejvid Bejt (David Bate), fotograf je pomalo romantična slobodna lutalica koja traži “odlučujuće trenutke”, istovremeno u masi ali i distanciran od nje. “Ova ideja je jako privlačna ne samo zbog osećaja nezavisnosti koje nosi sa sobom, nego i kao način posmatranja života” (2). Drugim rečima, potencijal ulične fotografije leži baš u pričanju priča (storytelling) koje su istovremeno dokumentarne, subjektivne a ponekad čak i fiktivne.

Fotografije iz serije “Ulični korak” Radmile Jeremić nastale u poslednje četiri godine bazirane su idejno na načelima ulične fotografije. One leže na dva ključna principa: stvaranju dokumenta vremena i upoznavanje grada i njegovih stanovnika. Autorka navodi da je početni interes za fotografiju kao medij bio podstaknut željom za stvaranjem uspomena, što je u neposrednoj vezi sa beleženjem protoka vremena i sećanjem na određene životne trenutke. S druge strane, šetnje kroz grad – u stilu flâneur-a – u kojima ponekad prelazi i po 20 kilometara omogućuju autorki potencijalni susret sa brojnim gradskim stanovnicima i situacijama iz naše svakodnevice, koje ponekad ostaju u senci ličnih obaveza i gradske vreve.

Tehnički, fotografije su crno bele, što leži u samoj tradiciji dokumentarne i ulične fotografije, i napravljene digitalnim i analognim fotoaparatima. Jeremić navodi da poslednjih godina više koristi analogne aparate, jer, po njenim rečima, “analogna slika zahteva vise promišljanja”. U današnjem vremenu u kojem je demokratizacija tehnologije omogućila da skoro svako i svugde moze da napravi fotografiju, gde je sadržaj bukvalno na par klika od nas, postavlja se pitanje filtriranja sadržaja. Jedan od njenih uzora, Brus Dejvidson (Bruce Davidson) u jednom intervjuu navodi da u fotografiji ima previše prakse “uslikaj i idi dalje” (3). 

Posmatranjem grada kroz objektiv aparata, Radmila Jeremić kadrira određene scene poput zamrznutih filmskih priča, ispričanih u jednom kadru i “odlučnom trenutku”. Polazište njenog stvaralaštva je Beograd (uz još par primera iz drugih gradova), od njenog nekadasnjeg komšiluka u Marinkovoj Bari, do delova grada gde je korak navede. Ono što karakteriše ovu seriju fotografija je posmatranje urbanih stanovnika, česta igra različitih vizuelnih elemenata i višeslojnost u interpretaciji između ambijenta, osoba i poruka poput grafita.

Fotografija kao čin omogućuje kontakt sa realnošću podstaknut radoznalošću, gde autorka namenski stupa u interakciju sa fotografisanim ljudima po stvaranju spontane fotografije. Iako uvek postoji sanša da bude primećena u toku samog čina i odbijena, većina zabeleženih ljudi joj daje dozvolu da fotografije sačuva. Na taj način dolazi do upoznavanja između fotografa i fotografisanih, kreirajući jednu društvenost, koja bez obzira na kratkotrajnost ipak značenjski boji kontekst samog čina beleženja. Dok se većina serije čini distancirana od posmatrača, portreti romske dece su direktniji i iako možda manje spontani, daju veću karakterizaciju likova, možda čak i sa još jačim principom upoznavanja.

Prema Klivu Skotu (Clive Scott), svaka fotografija – a posebno ulična – beleži “poeziju života”, stvarajući jedan nemi odnos između posmatrača i fotografije. Fotografije Radmile Jeremić nas potencijalno ohrabruju da otkrivamo radost i životnost oko nas, uprkos osećaju da je svakodnevica siva i dosadna.

Srđan Tunić, istoričar umetnosti

(1) Jelena Matić, Razvoj dokumentarne fotografije (XIX vek), Image & Box: On Photography, 2020, https://imageboxonphotography.photo.blog/2020/08/03/razvoj-dokumentarne-fotografijexix-vek/

(2) David Bate, Photography: The Key Concepts, BERG, Oxford/New York, 2009, p. 60.

(3) Charlotte Cotton, An Interview with Bruce Davidson, Aperture #220, 2015, https://aperture.org/editorial/interview-bruce-davidson/

Foto: Radmila Jeremić