Srđan Tunić

art historian, freelance curator, cultural manager and researcher

Intervju sa Alom Dejvisonom (Al Davison, 2011.)

Al Dejvison (Al Davison, 1960.), poznat nekada pod pseudonimom Astralni ciganin (The Astral Gypsy, sada TAG artwork), je engleski umetnik – netipični strip crtač i scenarista, ilustrator, slikar, autor kratkih filmova i drama, uz to još i majstor borilačkih veština (karate i kung fu). Rodio se sa hendikepom kičme (spina bifida) što je u velikoj meri obeležilo njegovo stvaralaštvo i društveni angažman. Posredstvom svoje umetnosti i kroz različite stilove, on bez ustezanja govori o svojim životnim okolnostima i preprekama na koje generalno nailaze ljudi sa hendikepom u današnjem društvu. U svojim autobiografskim delima on ukazuje na poteškoće odrastanja, stigmu hendikepa i razvoja kao umetnika u društvu koje nema (suštinskog) razumevanja i dovoljno obaveštenosti o mogućnostima i ograničenjima ljudi sa invaliditetima. Takođe, kroz svoj primer – prevazilaženjem fizičkih nedostataka i društveno nametnutih okolnosti – pruža neiscrpnu inspiraciju svakome ko ima privilegiju da se upozna s njim ili s njegovim radom, što je domaća publika imala priliku da uradi 2011. u okviru Strip sale na Beogradskom sajmu knjiga.

Više informacija o njemu možete videti na sajtu: https://www.patreon.com/TAGartwork

 

Gostovao si u Srbiji u okviru programa Strip sale Beogradskog sajma knjiga 2011. gde si predstavio svoje stvaralaštvo (strip, grafika, ilustracije, slike) i održao demonstraciju borilačkih veština (Dian Ki Tao Kung Fu i Karate-Do-Šotokai). Radio si i strip o Brusu Liju?

Moj učitelj Sifu Šang Ki Ce me je pronašao kada sam imao 11 godina i od tada sam postao njegov redovan učenik. Kada sam imao 17 godina, ohrabrivao me je da naučim i karate, kao komplementarnu veštinu. U školi su me maltretirali zbog mog invaliditeta i treniranje mi je pomoglo da se izborim s tim, čak i pre nego što sam se u potpunosti posvetio borilačkim veštinama, kao i sa ocem koji me je zlostavljao. Crtao sam ilustracije za časopise o borilačkim veštinama kada me je, preko mog izdavača, kontaktirala udovica Brusa Lija, Linda, da napravim grafičku novelu zasnovanu na planiranom nastavku Brus Lijevog filma U zmajevom gnezdu. Nosioc sam petog stepena crnog pojasa koji sam stekao malopre nego što je moj učitelj umro i nasledio od njega Dian Ki Tao borilački sistem 1984.

 

Veliki broj tvojih radova je autobiografske prirode, poput nagrađivanog Spiralnog kaveza (Spiral cage) i bez ustezanja govoriš o nedaćama života sa invaliditetom – sopstvenog i tuđeg (primer Alisine priče, Alisa’s tale).

Moja autobiografija je nastala kao lični dnevnik. Jednom sam ga pokazao prijatelju koji me je nagovorio da ga objavim. Shvatio sam da bi autobiografija bila besmislena ukoliko nije skroz istinita, pa sam doneo odluku da ne cenzurišem moja iskustva. Jedini izuzetak je bilo pisanje o zlostavljanjima od strane moga oca, koji je u tom momentu još bio živ. Otkad je on umro, radim na nastavku koji se bavi baš tim iskustvima. Zbog takvog pristupa autobiografiji me je privuklo da napišem Alisinu priču, koja je zapravo fikcija, ali je bazirana na iskustvima mladih malih ljudi (ljudi patuljastog rasta) iz Velike Britanije sa kojima sam imao prilike da radim. Glumica Ejmi Silver i ja smo napravili nekoliko radionica sa njima o njihovim iskustvima, na bazi čega sam napisaopriču i postavio skice. Onda smo par njih i njihove prijatelje uključili kao likove u knjizi i fotografisali ih, koristeći se fotografijama kao referencama za gotov rad.

Šta te je navelo da se baviš umetnošću? Koji su bili tvoji uzori iz sveta stripa i istorije umetnosti, u crtačkom smislu?

Počeo sam da crtam kada sam imao 6 meseci, pre nego što sam naučio da govorim. To mi je bio prirodan način da komuniciram, možda bi se moglo reći da sam se rodio kao umetnik, a ne da sam odabrao da to postanem. Moji rani uticaji su Kacušika Hokusai, Mikelanđelo Buonaroti, Rembrant van Rejn i Leonardo Da Vinči. Provodio sam sate u obližnjoj biblioteci kopirajući Hokusaijeve crteže iz ukoričenih (manga) blokova sa skicama kada sam imao otprilike 4 godine. Voleo sam Gartove (Garth) novinske stripove, naročito one koji su bili na vrhuncu kada ih je radio Frenk Belami. Kao mladić sam bio ubeđen da je njih crtao Mikelanđelo, sve sa onim mišićavim figurama plave kose! Što se tiče britanskih stripova, pored Garta, voleo sam Dona Lorensa koji je crtao strip Trigansko carstvo (Trigan empire), rad Rona Embltona, posebno strip Kapetan Skarlet (Captain Scarlett), ali je Frenk Belami bio moj najveći uticaj, sve dok nisam otkrio američke stripove. Prvi je bio Sin tomahavka (Son of Tomahawk), epizoda pod nazivom Vatrena kosa (Fire hair) od Džoa Kuberta. Kao tinejdžer sam, posredstvom profesorke likovnog Margaret Maninson, otkrio radove Obrija Birdslija, Vinsenta van Goga, Egona Šilea, Edvarda Munka, Gustava Klimta, slikara simbolista poput Fernanda Knopfa i Ežena Kariera. Rekao bih da su moji najvažniji uticaji Van Gog, Aleks Tot, Hokusai, Vil Ajzner, Džek Kirbi i Egon Šile.

 

U tvojim radovima se može primetiti poseban način prikazivanja tela. Kakva je tvoja percepcija sopstvenog tela, posebno kroz umetnost i snove? Zapravo, koliko su snovi inspiracija za tvoje stvaralaštvo (poput Spiral dreams, Hokusai: demons and other tales of the Mother Fox)?

U ranom detinjstvu koje sam proveo u bolnici, nisam znao gde se završava moje telo, a gde počinje mašina za održavanje života na koju sam bio priključen, s obzirom da sam bio paralizovan od struka na dole i nesvestan donjeg dela mog tela, jer sam ležao sve vreme na stomaku. Iz te pozicije sam mogao da vidim samo ruke i odraz lica na metalnim kolicima na kojima sam ležao. Tako su i moji snovi održavali tu sliku: imao sam glavu, često sa samo jednim (velikim) okom, ruke, grudi i rep, a često sam sanjao da sam dečak sirena. Kada sam krenuo da osećam noge, moja vizija sebe u snovima se promenila. U autobiografskom radu verujem da je veoma važno da prikažem telo realistično. Postoji još uvek stigma koja se pripisuje invaliditetu i presija medija da telo izgleda savršeno. Pokušavam tome da se oduprem, ne samo kroz realistične prikaze sopstvenog tela sa hendikepom, već i na načine na koji predstavljam fiktivne likove.

Trenutno radiš na grafičkoj noveli Alhemičareva paleta: rudimentarni vodič kroz crtanje nesvesnog (The Alchemist’s Easel: A Rough Guide To Drawing The Unconscious) koja se finansira preko onlajn kampanje na sajtu Indigogo. U njoj se nalaze crteži koje si pravio dok si imao privremeno slepilo – koliko je bilo moguće crtati bez čula vida? Kako je to uticalo na tvoj crtež i budući rad?

Počeo sam da crtam dok sam bio slep zato što sam shvatio da počinjem da gubim vizuelno sećanje i pokušavao sam da pronađem načine da ga zadržim. Napravio sam preko stotinu crteža za koje u tom momentu nisam imao pojma kako su izgledali. Tj, nisam znao (sve dok mi se nije povratio vid posle 3 meseca) da li je bilo mastila u peru, da li sam crtao na više papira istovremeno, ili preko već postojećeg crteža. Mogao sam da pročitam papir sa svojim prstima, da proverim da li sam na njemu već crtao, kao i da osetim da li je bilo i koliko mastila u mom peru po težini. Razvio sam totalno drugačiji pristup crtanju nakon što mi se vid vratio, i napravio seriju vežbi zasnovanih na ovom iskustvu koje još uvek koristim u radu sa svojim učenicima. Alhemičareva paleta je kombinacija mog iskustva sa slepilom i crtačkih vežbi koje sam razvio za učenike, zajedno sa drugim uvidima u razvijanje imaginacije koje sam imao u toku prethodnih godina. Pokrenuo sam dve kampanje na sajtu Indigogo, sajtu gde ljudi sami prilažu sredstva za pokrenute projekte, ali trenutno nedostaje još 950 funti ne bi li objavio knjigu.

 

Sarađivao si i sa drugim stvaraocima – kako je ta saradnja izgledala?

Sarađivao sam sa mnogim stvaraocima u svetu stripa, uključujući Lucijusa Šeparda, Tonija Lija, Kejtlin R. Kirnan, Aleksa Finbaua, Džejmia Delana i (indirektno) Nila Gejmena, između ostalih. Uvek je zanimljivo i informativno videti kako drugi ljudi pristupaju pričanju priče i scenarijima. Najčešće se radi o procesu gde ja pretvaram nečiji scenario u vizuelnu skicu, a potom pravim završni rad. U slučaju saradnje na serijalu Nenapisani (The Unwritten) sa Majkom Kerijem i Piterom Grosom, Piter je unapred napravio gotovu pozadinu i skice na bazi scenarija, tako da je na meni bilo da ih završim. Piterove skice su u smislu vizuelnog narativa bile veoma specifične, ali je likove često samo ovlaš postavljao, tako da sam imao prostora da se izrazim i budem kreativan u crtežu i završnici. Od mene je bilo traženo da napravim izgled izdanja, a s obzirom da su oni znali da mogu da radim u skoro bilo kom stilu, napravio sam nešto što izgleda između Artura Rekema i Ralfa Stedmana, što je najviše odgovaralo atmosferi priče.

U stripovima poput Hokusai: demoni i druge priče Majke Lisice i Spiralni snovi struktura priče je prvenstveno vizuelna. Kako oblikuješ scenario i narativ u svojim stripovima?

U sopstvenom radu, naročito sa stripovima o snovima, priča se nalazi u mojoj glavi, i samo je prepisujem na papir. Prvo pravim skicu, pa tek onda ubacujem dijaloge. Ukoliko pišem knjigu za koju istovremeno radim i crteže, nema potrebe da radim kompletan scenario, već šaljem izdavaču detaljne skice sa ubačenim dijalozima, koje oni trebaju da odobre. Od tih skica potom nastaje gotov rad.

 

Sa svojom ženom, Megi Dejvison, u Konventriju vodiš knjižaru i studio za izradu ilustracija Astralni ciganin (The Astral Gypsy, sada TAG Comics Coventry), kao i školu stripa za decu i odrasle. Kakvo je tvoje iskustvo u radu sa mladima?

Pored časova koje držim u studiju, takođe putujem i predajem po školama, bibliotekama i na koledžima, radeći sa raznim ljudima, od dece, tinejdžera koji su pred izbacivanjem iz škole, ljudima koji su preživeli zlostavljanja i onima sa teškoćama u učenju, do studenata umetničkih fakulteta. Učeći ih kako da naprave vizuelnu naraciju, na jedan divan način osposobljavaš ljude da nađu način kako da se izraze i da se njihov glas čuje jasno.

 

Takođe se baviš snimanjem igranih i kratkih filmova – jedan od njih je nastao u Beogradu tokom tvoje posete. Kakve je perspektiva na grad iz invalidskih kolica?

Pravim kratke filmove idrame, koji su produžeci priča koje crtam u stripovima. Takođe sam krenuo da pravim video snimke o putovanjima, u gerilskom stilu, često snimane sa mog mobilnog telefona, u kojima prikazujem moje iskustvo kretanja po mestima koje sam posetio, na primer Beograd i Njujork. Oni su nešto neobrađeniji nego moji ostali filmovi, u njima tolerišem greške i ne brinem se za završni rezultat. Želim da budu neposredno iskustvo, tako da ljudi mogu da iskuse perspektivu kretanja iz invalidskih kolica, ne samo zbog niže tačke snimanja, već i doživljaja koji idu uz to, kada si u gužvi i osećaš se da si ispod svih ili kada se suočavaš sa lošim trotoarima.

 

Čime se trenutno baviš? Koji su tvoji planovi za budućnost?

Slikam grafičku novelu koja se zove Krvavo svetlo (Blood-light) za izdavačku kuću Renegejd Arts, koju je napisao Aleks Finbou, što je dugoročan projekat – imaće oko 200 stranica! Upravo sam završio predstavu čiji je radni naziv Ehoi mrtvih (Echoes of the dead), a takođe završavam dvd sa najnovijim filmom–dramom Trojstvo (Trinity). Nadam se da će ovaj i drugi kratki filmovi uskoro biti prikazivani na raznim lokacijama i festivalima. Još uvek pokušavam da prikupim preostala sredstva za Alhemičarevu paletu, a radim i na novoj autobiografiji Motoričko pamćenje (Muscle memory). Pravim i knjigu sa mojim slikama, sa perspektivom pronalaženja izdavača, koja će poslužiti kao osnova za buduće izložbe. Konačno, organizujem i radionice o koreografiji borilačkih veština za filmove i stripove, kombinujući lična iskustva iz oba polja.

Intervju vodili: Srđan Tunić i Julijana Stanojević, istoričari umetnosti.

 

Autori žele da izraze zahvalnost Uredništvu strip sale Beogradskog sajma knjiga na saradnji i pomoći na ovom intervjuu. Sve ilustracije dobijene posredstvom autora.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Arhiva

Blogovi koje pratim

rise | rebel | resist

queer space of love, memory and resistance | kvir prostor ljubavi, sjećanja i otpora

Image & Box: On Photography

history and theory of photography, art, artists, essays, all about photography

River Chad

travel | lifestyle | photography

The Living Room Choir

~Practicing Harmony, in Community~

try imagining a place

some stories from a life in the foreign service

Starchild's garden

writings, crafts & music

A Restless Art

How participation won, and why it matters

wanderlustplusone

Blog about the fun of travelling with children to weird and wonderful places across the world.

%d bloggers like this: